Slobodna Vojvodina

Piše: Martin Vajdoher

Uzavrelo leto u zemlji Srbiji, pomahnitale glave šetaju u potrazi za dnevnom dozom nasilja ne bi li namirili svoje uobičajne samozadovoljačke mentalne potrebe za terorom. Sadistički porivi kulminiraju naročito među mladim naraštajem - o Srbijo ala su te udesili tvoji sinovi da među narodima sediš kao ruglo Ili kao UŽAS. Da li to vrućine utiču na psihopatsko stanje građana mada mi se čini da svako godišnje doba u Srbiji ima svoje nasilničke čari. I baš eto htedoh napisati nešto na tu temu ali odustah, jer novinski naslovi srpske štampe mnogo više govore od bilo kog teksta koji upućuje na temu nasilja. Ne samo da ih ne volim već pomalo mi se i gade oni koji bi srpsko ludilo da legalizuju pod parolom - pa šta to se dešava svuda u svetu. Ne, takva koncetracija mentalnog poremećaja postoji samo u Srbiji, uostalom pročitajte naslove izašle u poslednjih mesec dana i biće vam svima jasno.

Piše: Martin Vajdoher

Rođen sam na brdovitom Balkanu u neko njegovo najmirnije doba. Išli smo u školu zabavljeni svojom mladošću i bezbrigom, ništa stajalo nije između nas mladih i naše budućnosti, jednostavno nije bilo ničega čega bi se plašili. Međutim generacije mojih roditelja imale su sasvim drugo iskustvo, oni su zaista videli nacističke uniforme i nacističke pozdrave, oni su videli i udbaše obučene u duge kožne crne mantile i mnogo čega što je moja generacija mogla videti samo na filmu. Naši roditelji su bili veoma prestrašeni ljudi.

Neodvojivi deo svakog religijskog sistema, i ujedno jedan od njegovih najznačajnijih elemenata, predstavlja religijska forma oličena u ritualu, kao precizno određenom nizu verskih radnji koje se izvode na tačno određeni način.

Piše: Vladimir Mitrović

Ovaj tekst deo je šireg istoimenog autorovog istraživanja. (...) Postoji više, opravdanih ili ne, razloga za današnju sliku naše pravoslavne arhitekture. Do kasno-romantičarskog i nekritičkog preuzimanja tradicije stiglo se brzim ali i pogrešnim putem. Tvrd stav Srpske pravoslavne crkve (SPC) prema novim oblicima i formama usled poznatog (i priznatog) konzervativizma crkvenih krugova, posebno onih najviših, ustaljenost liturgijske prakse koja zahteva i odgovarajuću prostornu shemu, praktične i pragmatične situacije oko same izgradnje, prikupljanja sredstava i organizovanja procesa izgradnje koja su uglavnom poverena lokalnim crkvenim zajednicama, nezaiteresovanost arhitekata i takozvano „fabrikovanje'' crkvenih projekata, nepostojanje određenog školskog programa iz ove oblasti, samo su neki od razloga za sliku današnje sakralne arhitekture kod nas. Povremeno se stiče utisak da ni sama crkva kao ni njihovi velikodostojnici nisu zadovoljni svojom savremenom sakralnom produkcijom.