Slobodna Vojvodina

priredio: Lazar Rotkvarac

Od 1928 - do danas - ništa se nije promenilo u odnosu Srbije prema Vojvodini

''Problem Vojvodine tesno je skopčan, spleten sa problemom naše države uopšte* (predratne Jugoslavije, prim.aut.)
Isti uzroci, iz kojih je poteklo DANAŠNJE NEPOVOLJNO STANJE DRŽAVE, kao celine, IZAZVALI SU I ONE SPECIJALNE NEVOLJE, POD KOJIMA, VEĆ OD DUŽEG VREMENA, ČAMI VOJVODINA.
Taj fakt treba da Nam je jasan i da Nam služi kao prva Ideja Vodilja PRI VELIKOM ZADATKU SANIRANJA, KOJI NAM SE ZAPOVEDNIČKI NAMEĆE.
Ne mogu se rešiti problemi Vojvodine izdvojeno iz kompleksa opštih problema naše države (*Jugoslavije), isto kao što se opet i sređivanje opštih državnih prilika - NE MOŽE SPROVESTI UZ OBILAŽENJE VOJVOĐANSKIH PITANJA!
Postoji tu jedna duboka unutrašnja povezanost, jedna prisna uzajamna Uslovljenost zasnovana, ne samo na običnom odnosu dela i celine, već i na osobitom Položaju i ZNAČAJU Vojvodine u sastavu jugoslovenske države.
I od mnogih grešaka i omašaka, što su od ujedinjenja naovamo počinili upravljači naše države, kanda nije bila najmanja i najneznatnija: nedovoljna pažnja i slabo razumevanje, sa kojima su uočavali taj odnos.

U čemu je Značajnost ili Važnost Vojvodine po celu našu otadžbinu?
Pre svega, najmaterijalnije, i, ujedno, najpoznatije i najpriznatije:
Vojvodina je Naša Žitnica, naša, Agrarno, pa i inače, uopšte, NAJPLODNIJA, NAJBOGATIJA POKRAJINA, TAKOREĆI - NAŠA LOMBARDIJA, koja bi mogla - i imala - DA BUDE GLAVNI - I NAJSIGURNIJI IZVOR, STALNI I NEISCRPNI REZERVOAR NAŠE NACIONALNO-EKONOMSKE SNAGE!
Ona, stvarno, nažalost, to nije.
Skroz nezdrava Agrarna Reforma, Razorni Porezni Sistem, Nesolidna Administracija i Apsurdne Političke Trzavice - onesposobili su je za tu Funkciju, i Ona, daleko od toga da bi mogla da koristi državi, da, na primer, pomaže naše pasivne krajeve, MORA I SAMA DA TRAŽI POMOĆI PROTIVU TEŠKE EKONOMSKE KRIZE, u kojoj je zahvaćena..
Ta kriza, čije su reperkusije osetne širom cele naše otadžbine * (Jugoslavije), predstavlja jedan od najkrupnijih vojvođanskih problema, koji, na taj način - ne može se dovoljno naglašavati - nije samo vojvođanski problem.
Važnost tog problema i Hitna Nužnost Njegovog rešavanja, međutim, danas su i odviše jasni, a da bi potrebno bilo ovde još i podrobnije zadržavati se na njima, time manje što, u jednom drugom, isto toliko važnom, ako ne još i važnijem odnosu Značaj Vojvodine - još uvek nije uočavan sa pravilnog gledišta i u pravoj svetlosti.
Radi se o Kulturnoj i Etničkoj VREDNOSTI Vojvodine, koje, sasvim pouzdano, ne zaostaju iza Njene Visoke Ekonomske Značajnosti.
Poznato Nam je svima, da je novodobska srpska Kultura - Rođena na Vojvođanskom Tlu, da je gotovo do juče, vojvođanska Književnost - predstavljala ujedno i srpsku književnost uošte, i da u ovoj poslednjoj, još i danas - vojvođanski pisci - imaju jedan, i kvantitativno - i kvalitativno - veoma znatan udeo.
Poznato Nam je i to - da se u našim zvaničnim krugovima, i u našoj javnosti - o takvim Idealnim Vrednostima, vodi, nažalost, samo minimalno računa, da se iste, bezbrižno ostavljaju u strani, kao neki jalovi, ili baš ''mrtvi kapital'', bez svake slutnje o tome da bi one, učvršćene u organizam nacionalnog života, mogle tu da dejstvuju kao efikasne, prečišćavajuće i stvaralačke sile.
Ali Nama se i ovde, i za ovaj put, ne radi o tom pitanju - ako ga smemo tako označiti - konkretizacije idejnih vrednosti (što predstavlja jedan viši i dalji kulturni problem), već o bližem i prečem zadatku racionalne primene i metodičnog iskorišćavanja one, već sprovedene Kulture, onih konkretnih socijalno-kulturnih energija, kojima raspolaže Vojvodina.
I političar, i sociolog, i nacionalni ekonom, mogu Nam prigovoriti - iako, posmatrajući stvar sa jednog višeg gledišta, ne baš sasvim opravdano - da Nam, usred današnje situacije, i današnjih mnogostrukih nevolja naše države, ona lepa Kulturno i Književno-Istorijska Prošlost, pa i savremena literarna plodnost Vojvodine - ne pomažu mnogo; ali oni moraju da dopuste da nam mogu biti od znatne koristi oni praktični Kulturni Kvaliteti, ona Iskustva - i one Duhovne i Etičke Sposobnosti - što ih je VOJVOĐANSKO Srpstvo u toku svoje Istorije - steklo - i u sebi razvilo.
Moramo tu, pre svega, da ustanemo protivu izvesnih predrasuda, protivu jednog izvesnog ''opšteg mišljenja'' - o Vojvodini - i o Vojvođanima - koje je skroz površno i netačno.
Govori se i piše se tu vazdan i već odavno o nekoj ''melodramatičnoj, sentimentalnoj, romantičnoj i epikurejskoj Vojvodini'' - ''gde se pije, peva, lumpuje uz Cigane, časti, daje serenade, majmuniše, nezgrapno, mađarski nobles, srbuje teatralno i poltronski, deklamuje visokoparno i na kraju, obično, propada bljutavo i trogatelno''.
Može se naći, svakako, i u Vojvodini modela za takve tipove i pojave kao što ih se može naći, sa malo dobre, ili zle volje, malo mašte i ''stilizatorskog dara'', i u svima ostalim zemljama ovog svega; ali predstavljati posle te ''tipove'' i pojave kao karakteristično i tipično ''vojvođanske'', kao pravu, najdublju suštinu Vojvodine - to je, ipak, već odviše naivno.
To znači isto toliko, koliko, na primer, proglašavanje ''Foli Beržera'' za najviši izraz pariske umetnosti ili samog francuskog genija.
Treba jednom već učiniti kraj sa takvim lažnim i bljutavim klišeima, i uneti, najzad, već i nešto ozbiljnosti i objektivnosti u posmatranje i ocenu ljudi i prilika.
Ako budemo postupili tako, doćićemo odmah do jedne sasvim druge predstave o Vojvodini - I NJENOM NARODU.
Treba tu, pre svega, postaviti pitanje: da li jedan tako frivola, mekušan i mlitav narod, kao što je to tobož VOJVOĐANSKI, mogao da stvori onu Književnost, onu, pa bilo još toliko skromnu, ali svoju, nacionalnu - Kulturu, i onu nacionalnu Društvenu i Političku organizaciju, što su ih Vojvođani, stvarno, stvorili:
Da li bi takav jedan narod, bio u stanju, da se i prosto samo održi, da sačuva, kroz više no dva stoleća, svoju časnu OSOBENOST I SVEST - i svoj NACIONALNI KARAKTER, u okviru, ili bolje rečeno, u gvozdenom obruču jedne materijalno i kulturno toliko nadmoćne apsolutističke države, kao što je to bila Austro-Ugarska Monarhija?
Mislimo da ne bi.
Mislimo da su bile vrlo znatne, zdrave i stroge Etičke, Konstruktivne i DRŽAVOTVORNE Vrline, koje su, uprkos svima Habzburzima i Mađarima, održale vojvođansko Srpstvo - i stvorile srpsku Vojvodinu, koja je posle, sa jednim tako bogatim materijalnim i Idealnim Mirazom - ušla u sastav naše države* (Jugoslavije).
I mislimo da Nam je sada - ne samo kao VOJVOĐANIMA, već i kao Srbima i Jugoslovenima - DUŽNOST - da se brinemo za to, da se tim Našim VELIKIM VOJOĐANSKIM NASLEĐEM - mislimo ovde prvenstveno na Njegov Idealni i Etički Deo - rukuje SVESNO, Racionalno i Plodonosno po celu našu otadžbinu, da razvija i iskorišćava Pravilnoi Pravedno i da se, u slučaju vake nužde, ENERGIČNO ZAŠTITI OD ONIH - KOJI BI - BILO IZ NEZNANJA - I NESPOSOBNOSTI - BILO IZ NEKE DESTRUKTIVNE ĆUDI - HTELI DA GA KRNJE I GUŠE!
Jer, ponavljamo - to je Interes - i Imperativ Vojvodine - isto kao i naše zajedničke jugoslovenske otadžbine.
Koje su to Idealne - Etičke Vrednosti, koje ne samo da mogu koristiti, već i koje su neophodne našoj državi?
To su baš one Konstruktivne i DRŽAVOTVORNE SPOSOBNOSTI VOJVOĐANSKOG SRPSTVA - koje smo malopre pokušali da izljuštimo iz onog legendarnog burjana o vojvođanskoj ''frivolnosti i mlitavosti'':
Onaj Smisao za Red i Disciplinu, ona Volja i Sposobnost za Miran i Stvaralački Rad, Ona Strpljiva Trezvenost i Pravičnost (koje su mnoga naša braća, često, tako rđavo shvatili i interpretirali), i, najzad, ONAJ VOJVOĐANINU TAKO DUBOKO UKORENJENI NAGON - LEGALNOSTI I SOCIJALNE PRAVDE - iz koga JEDINO može da ponikne PRAVI DEMOKRATIZAM.
Te Vrednosti nedostaju danas, u strahovitoj meri (1928), našoj Državnoj Administraciji - našem Političkom i Socijalnom Životu uopšte, u kojima je uzeo maha jedan OPASNI DUH SAMOVLAŠĆA I RASULA!
Vojvodina bi imala šta protivu stavi, efikasno, tome duhu.
Zašto joj se ne da da to učini?
ZAŠTO SU VOJVOĐANI TAKO SLABO ZASTUPLJENI U NAŠEM JAVNOM ŽIVOTU - POLITICI I ADMINISTRACIJI .DA IZGLEDA, GOTOVO - KAO DA SU ODANDE NAČELNO ISKLJUČENI - NEKOM TAJNOM - PREĆUTNOM ODLUKOM - KOGA - KOJIH?!?
Zašto su toliko Najsposobniji i Najspremniji Vojvođani osuđeni da, takoreći - ''vezanih ruku'' - posmatraju tociljanje naše države naniže - koji bi Oni, možda, mogli i da zaustave (1928 godina, prim.aut.)?
Zašto se dopušta da po našem, već tako užasno rasklimatanom državnom mehanizmu barataju i nadalje UVEK ISTI - VEĆ HILJADU PUTA KOMPROMITOVANI, SMETENI I ZAPLETENI ''NADRIMEHANIČARI'', kada imamo ljudi dobre volje i dobrog znanja, koji bi mogli da gurnu stvar ponovo u pravi kolosek?
Zašto se ne iskorišćava ono što se ima?
Zašto se ne primenjuju, Racionalno, i za dobro celine, Duhovne i Etičke Snage našeg naroda?
ZAŠTO SE TERA SILOM - VOJVOĐANE - U ''PREČANSKI FRONT'', KADA SU ONI, MOŽDA, BAŠ POZVANI DA POMIRE I SJEDINE FRONTOVE - U JEDAN JEDINI, PRAVI, NACIONALNI FRONT?
Jer - još jedan poslednji najaktuelniji razlog s koga smatramo za toliko potrebno a Vojvođani dođu do jačeg uticaja u našem državnom životu - i u današnjem teškom srpsko-hrvatskom sporu, koji je samo logična posledica našeg opšteg Političkog i Administrativnog NEREDA, izgleda Nam da bi Vojvodina mogla da posluži kao Posrednik.
Vojvodina je sa svojim Socijalno-Kulturnim Tradicijama - sa svojim Shvatanjem i Postulatom Slobode Bliska Hrvatskoj, dok je opet, u pogledu vere, rasnog osećanja i ideala jednodušna sa Srbijom:
u tom svom Dvojstvu - koje je valjda baš Sinteza Hrvatstva i Srpstva, tj. Jugoslovenstvo . Ona je kao predodređena da bude idealni Most i Spona između ove dve, danas nepomirljive stranke.
Ona, svojim Čistim, Svesnim, isto tako Slobodnjačkim - koliko i etatistički-konstruktivnim hotenjem pokazuje obema - šta imaju svaka od svojih Pretenzija da žrtvuju, a šta da održe, da povedu ka Pobedi, da bi se došlo do pravog, zdravog JUGOSLOVENSKOG JEDINSTVA.
Problem Vojvodine je problem Jugoslavije.''