Slobodna Vojvodina

Piše: Martin Vajdoher

Mesec maj je prošao ali polemike oko lika i dela nekadašnjeg najvećeg sina nekadašnje zemlje ne jenjavaju. Josip Broz Tito ni posle trideset godina od svoje smrti ne umire i time samo potvrđuje nametnuto pravilo - i posle njega on. Polemičari najčešće podeljeni u dva tabora se spore za ili protiv Tita. Levičari, jugonostalgičari, titoisti pa čak i poneki proevropejci se još uvek kunu da ne skrenu sa njegovog puta iako je više od pola stanovništva na ex Yu prostorima u proteklih dvadeset godina skrenulo sa uma.

Nacionalisti i ostali titofobi pak ne mogu da podnesu sve što je vezano za njima omrznutog "masona, špijuna, komunjaru". Ipak veličina lika Josipa Broza je najveći razlog zašto ga vole ili mrze. Priznaćete, veća se ličnost na ovim prostorima do sada nije dogodila, jer teško je dostići te veličine ako potičeš od malih naroda sa velikim kompleksima. Upravo ta veličina je razlog frustracija i mržnje u ksenofobno patriotskim taborima. Nekako mi je teško zamisliti nacionalističko-religiozne rehabilitovane idole počev od Draže pa do Stepinca kako šparataju planetom od Vašingtona preko Moskve i nesvrstane Afrike pa do Pekinga sve ljubeći se i grleći sa raznim kraljevima, diktatorima, poglavicama, predsednicima, revolucionarima. Kad ne možeš doseći te visine, a ti onda sikći i kevći i time pokaži svoje ništavilo sićušnosti. No ostavimo se sada mentalnih bolesti i pređimo na u naslovu zadatu temu.

Kada je reč o Vojvodini i Titu većina od nas prvo pomisli na Karađorđevo i titova lovišta, međutim kako je zaista Vojvodina proživljavala godine titove vlasti kao jedna od dve socijalističke autonomne pokrajine u sklopu tadašnje SR Srbije i SFRJ?

Reklo bi se da je početak bio izuzetno loš: Osveta vojvođanskim Nemcima, agrarna reforma, kolonizacija. Vojvodina koja je već bila u Kraljevini Jugoslaviji isceđenja kao limun suočila se novim ceđenjem. Konfiskovanje imovine Nemcima i proterivanje istih kao i vršenje genocida imalo je za rezultat da se po ideološkoj osnovi na njihovo mesto dovede stanovništvo pretežno iz pasivnih krajeva Jugoslavije koje nije bilo vično obrađivanju vojvođanske crnice. Iako je time znatno narušena etnička slika Vojvodine stara gotovo dva veka multietničnost opstaje. Agrarna reforma i kolektivizacija poljoprivrednih domaćinstava su bili direktni udari na vojvođansku privredu. Paori su bili maltretirani prekomernim oporezivanjem, političko ideološkom presijom, prislilnim otkupima poljoprivrednih proizvoda po niskoj ceni, psihičkim i fizičkim zlostavljanjem nove vlasti. Mnogi Vojvođani su završavali po zatvorima, a i samoubistva nisu bila retka. Podatak o kojem se veoma nerado priča je da su represiju uglavnom sprovodili organi vlasti Republike Srbije što čine i danas.

Sredinom pedesetih godina po uzoru na socijalistički gigantizam Sovjetskog saveza izgrađen je novi hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav koji je i ujedno najveći graditeljski poduhvat od ujedinjenja 1918. godine ali na žalost i poslednji. Međutim ekonomsko zaostajanje Vojvodine se ne smanjuje ponajviše zahvaljujući eksploatatorskim odlukama saveznih organa Jugoslavije i Republike Srbije.

Vojvodina je u prvih deset godina brozove vlasti služila isključivo za ishranu stanovništva i finansiranje obnove zemlje od koje sama nije imala gotovo nikakve koristi. Pljačka se nastavila prenošenjem fabrika i objekata iz Vojvodine u Srbiju ali i u druge krajeve Jugoslavije, ta vojvođanska imovina ni do dan danas nije vraćena. Pokušaj da se određenim političkim statusom Vojvodine spreči njena degradacija i propadanje naišao je na otpor ponajviše u Srbiji. Ipak donošenjem novog ustava 1974. godine, Vojvodina počinje polako da se ekonomski oporavlja i izjednači standard sa Republikom Slovenijom.

Posle titove smrti nacionalističke struje iz Srbije predvođene sa SANU okomile su se ponovo na Vojvodinu i ustav iz 1974. godine. Taman kada je Vojvodina u toku poslednjih godina brozove vladavine malkice dobila slobode, tačno deset godina od odlaska maršala, miloševićevim ustavom Vojvodina ponovo postaje kolonija iz koje se samo iznosi, a ništa ne ulaže. I posle pada Miloševića i takozvanih demokratskih promena dvehiljadite godine, Vojvodina je u istom položaju kao i u prvim godinama titove vladavine, no Tito je barem popustio ustavom iz 1974. godine pa sad ispada da je jedan totalitaristički režim manje tvrdoglaviji od današnjeg "demokratskog".

Sa titovog puta se odavno skrenula pa se sad ide nekim tadićevskim stazama koje je davno utemeljio Dobrica Ćosić čovek kojeg je iznedrilo brozovo doba - Vojvodino hvala ti što imaš sva četiri vimeta, jer da ih nemaš koga bi bogati onda Beograd sisao?

Majku mu bož'ju.