Piše: Martin Vajdoher
Čitam ovih dana po novinama o nemilom događaju u Somboru, naime već po drugi put nepoznati počinioci pale suncokretaru "Zeka" čiji je vlasnik Goranac Samet Garipi. Prvo paljenje desilo se 1999 godine što je i razumljivo s obzirom koje bio tada na vlasti i kakvu je politiku vodio. Ali evo 11 godina kasnije u vremenu parole "Kosovo je Srbija" čini se da se u Srbiji ništa promenilo nije, a i kako će kada je ona ista vlast koja je pre 11 godina vodila ratove u ime srpstva danas u savezništvu sa demokratama navodno proevropski orijentisanima. Ali ostavimo sada vlast na miru i postavimo pitanje samim građanima Sombora: Somborci, kako to da se u vašem gradu tako nešto desilo? Odgovor ćete verovatno teško dobiti od većine građana, jer kako se već priča Somborci su previše zaokupljeni svakodnevnim problemima i izgleda ne vide dalje od nosa. No hajde, jedna mala grupica je ipak preko emisije Peščanik digla svoj glas, ok ali šta ćemo dalje? Nego hajde da preispitamo celu stvar, odakle "Šiptarofobija" u Somboru?
Sećanja me odvode u rane sedamdesete, sparno letnje predvečerje po somborskoj periferiji, bosonoga deca, bezbrižni komšiluk, tišinu na časak prekida kratki i odsečeni glas - sladoLJed! Deca se sjuriše da traže dinar - dva od roditelja za hladnu poslasticu koju je simpatični čikica nosio u posudi nalik na malo veći termos. Roditelji većinom skeptični savetovali su decu kako jel, taj sladoled baš nije najzdraviji, a čikica sladoledar ne baš najčistiji i da je u svakom slučaju bolji ovaj naš somboled. Odakle našim somborskim roditeljima takva predrasuda ne znam ali počinjem da shvatam odakle potiču predrasude moje generacije.
Krajem sedamdesetih na somborskoj pijaci se pojavio prvi kiosk sa pljeskavicama čiji je vlasnik bio Čelebi Namik. Veoma vredan, Čelebi je tokom osamdesetih bio praktično otvoren 24 časa dnevno sedam dana u nedelji. Moji vršnjaci su već uveliko zamenili sladoled za raznorazne alakaloide pa kad se u zlo doba svi kafići zatvore prebrojavala se sitna para za pljeskavicu kod Čelebija da upije alkohol do kuće. Vremnom se proširila palanačka priča kako Čelebi hvata pse lutalice i od njih pravi pljeskavice. Naravno tako nešto niste čuli za restoran Slon ili Gradsku kafanu ali naročito posle 1981 godine ta sprdačina na račun vrednog Albanca je dobila na popularnosti. Priča o "kerećim pljeskavicama" kod Čelebija bila je samo nastavak one roditeljske brige o gore pomenutom sladoledaru, širi se krug "šiptarofobičnih".
Negde krajem osamdesetih u vreme čuvenih huškačkih govora velikoga kneza na Gazimestanu Somborom je krenula nova priča dokone palanke, naime na somborskoj autobuskoj stanici u sred bela dana u pekarskom kiosku organ vlasti je uhvatio mladog Albanca kako masturbira u burek. Kolika je verovatnoća da nekog na prepunoj autobuskoj stanici uhvati milicioner koji je ko zna iz kojih razloga baš tada ušao u kiosk u trenutku kada taj neko ejakulira u burek? Naravno da niko nije poverovao u tu priču ali su je svi rado pričali i zbijali šale na račun sad već omrznutih Šiptara. Čak su i Somborske novine posvetile jedan članak o perverznom pekaru albanskog porekla. Gde je tada bio današnji gradonačelnik Sombora Nemanja Delić da se saoseća sa Somborcima - Gorancima?
Onda je došla i 1999-ta vrhunac ludila u Srbiji, jedan dobar deo mojih vršnjaka koji se u detinjstvu sladio "ne baš najzdravijim sladoledom" i u mladosti jeo čelebijevu pljeskavicu, odlučio je "ako ih pozovu" na Kosovo da bezuslovno odu tamo i sve Albance pošalju tamo gde im je već mesto. Ne, nije reč o Somborcima poreklom iz pasivnih krajeva, reč je o rođenim Somborcima. Od te 1999 godine Zeka je spaljen prvi put, nekoliko godina kasnije desio se bojkot albanskih pekara, a evo pre neki dan Zeku spališe opet.
Neretko se Somborom mogu čuti vicevi i šale na račun Albanaca - Kako prepoznati Šiptare? Njima zubi rastu iz nosa. Ili onaj stari iz osamdesetih kad su pitali Lalu šta misli o Albancima na Kosovu, a on im kaže - taman'te ih. I onda se danas svi nađu u čudu kako to da u mirnom Somboru tako sa Albancima? Pa kad su mainstream Somborci tako šiptarofobični kako li su tek oni ekstremniji?
I onda? Ko je zapalio Zeku? Student?
Kazu da se razne fobije tesko lece. Neke fobije se uspesnije lece od drugih, sve zavisi od psiholoskog stanja pacijenta. Imam osecaj da u Vojvodini i ima mnogo onih kojima treba prepisati tezu medikaciju!