Slobodna Vojvodina

Ilustrovana Politika 2050:

Adin denj v posetji familiji Simpsonovitč v Selgorodu

Kak živjušć našja tčelovjek

nažvrljujšć: Kalašnjikova Vladimirovitč Guzinskaja

(sa paternjeg na srBski nevoljko preveo Aleksej Konjuzin Đunior; sin ruskog gubernatora i srbijanske Vlade)

Selgorod (serBski Seljograd), prestonica najjužnije ruske provincije, Srbistana. Grad od 7 miliona žitelja, okružen pustinjom i šljivama.
Upravo tu, u sercu serbo-ruske nacije, u kvartu Barajevo, kod grobne parcele 2111, svila je porodično gnezdo, porodica Filipvišnjića (na engleskom: Homer) Simpsonovitča, našeg današnjeg domaćina i ličnosti nedelje.
Smešteni u jednom od karton solitera marke ''Ikea'', Simpsonovitči su istinski primer današnjeg Srbistana, svojevrsne balkanske beduinske džamahirije.
Pravoslavna fundamentalistička Republika magičnih pustinjskih dina, domaćih Tuarega na kamilama, samo par decenija ranije uvezenih iz Libije. Ko bi rekao, da je ova najjužnija ruska provincija, do samo pre 40 godina - bila deo evropskog potkontinenta; pošumljeno i brdovito balkansko područje relativne naseljenosti.
Pred zastorom svoga stana na trinaestom spratu, dočekuje nas naš današnji srbski domačin - Filipvišnjić Simpsonovitč:
''Zdravstvujšće kamaradi!'', klikće dežmekasti Filipvišnjić.
''Nu, prihodite..zdavaj, zdavaj...''
''Daj mi spitčku da zakurim...''
Posluženi tradicionalnom balkanskom tuareškom pogačom, umočenom u tuzlansku so - debelo zalivenu beloruskom vodkom, započinjemo naš razgovor.
Filipvišnjić Simpsonović, tipični srbistanski stanovnik; 56 godina, dežmekast, ćelav i radioaktivno ozračen.
Filipvišnjić je jedan od mnogih, zaposlenih u državnom sektoru prerade nuklearnog otpada, u pogonu ''daVinča 666''; drugom po snazi primarnom privrednom granom Srbistana; prva je, naravno, državno-administrativni sektor.
Filipvišnjić je glavni koordinator u jedinici za demontažu i razvrstavanje polonijumskih šipki iz nekadašnjih ruskih nuklearki. Težak i odgovoran posao. O tome nam priča i on sam:
''Uzmem šipku, metnem je na sto - i sečem cvikcanglama''
''Zanimljivo...Da li mislite da je to opasno?''
''Ma kakvi! Kupus i voda! Uostalom, ja to radim već godina....''Ovde Radio Selgorod! Ovde Radio Selgorod! Udarac o balalajku označava tačno petnaJes časova...''
''Tavariš Simpsonovitč?! Tavariš Simsonovitč? Ste dobro?''
''A ne brinite ništa'', uključuje se u razgovor njegova supruga Mrdžislava.
''Mora da ste mu stavili mikrofon preblizu, pa je došlo do mikrofonije''
''Od metalnog umetka u glavi, hoće ponekad da prima radio-talase; zato i nismo kupili radio aparat. Šta će nam, kad imamo Filipvišnjića''
''Jeste li za još jednu ječmenu kaficu?''
''Inače, ako hoćete da Filipvišnjića vratite u funkciju, samo ga udarite ovako po glavi (dum!), tu sa strane...samo pazite kako udarate - da se ne uključi na Radio Televiziju Srbistana; tu ga je malo teže isključiti - a i gledamo da izbegavamo suviše gledanja TV; em nije zdravo za oči - em naplaćuju pretplatu po minuti gledanja...''
''A? Gde sam ja to? Ko ste vi? Kak ljubju ja vas...''
''Tavariš Simpsonovitč, mi smo iz ''Ilustrovane Politike''...''
U skromnom, ali toplom kartonskom stanu Simpsonovitča u naselju Barajevo, žive i njegovo troje dece;
Sin Fartislav i dve čerke, starija Lizanija i mladja Meganija.
Fartislav je tipično serbistansko dete od 13 godina; po treći put pohađa prvi razred u kadetskoj školi ''Putinovih Brigada'' u obližnjim Sopoćanima.
U oblaku kućno gajene gandže, govori:
''Tebra...Stosre...''
''Budući da već kolokviraš prvu godinu srednje, šta imaš da kažeš o Obradovićevom obrazovanju?''
''Njesra, stosre, bre...''
''Jel imaš predmete koje ne voliš?''
''Tebra, racku dei matiš - paternji - gramiš..''
''A iz čega si pao?''
''Veronauke...''
''Pa šta nisi znao?''
''Svetog Stravu''
''Pa misliš valjda na Svetog Savu?''
''E, da - i njega...''
''Hm?!?''
''Lizanija? Čuli smo da si virtouz na guslama? Možeš li nešto da nam odsviraš?''
''Kaljin - kakaljin - kakaljin - kamaja...''
''Dobro, 'ajd sad, nisam baš mislila na nacionalnu himnu...ali neka, dobra je. Ovo će razveseliti državnog selektora u šutanju krpenjače''
Najmlađa, Meganija, 5 godina stara, još ne govori; ukućani se šale - kažu - nema primedbi.
''Mama!'', javio se Fartislav ''Skočio komšija sa petnaestog!''
''Pa pusti sine čoveka, valjda je ovo Demokratija - svako može da radi šta hoće''
Ljubazna domaćica nas je poslužila uralskim kupusom i černobilskim pilićima. Kada je počelo da se smračuje, Filipvišnjić je prosto zablistao ko sijalica - jedna od beneficija zaposlenih u nuklearnom sektoru - uživali smo do kasno u noć; kada smo krenuli kućama.
Ruska babuška, jedna od mnogih ruskih prosjačkih tehnoloških viškova sa ulica Moskve, ispratila nas je po srbistanski:
''Denjgi, spasiba, gaspodjipomiluj...''
Selgorod - zvezda jugoistočnog ruskog carstva.
I Simpsonovitči, kao simbol i garant budućnosti istog.