Slobodna Vojvodina

Piše: Bojan Tončić

Srbijanski su belaši najpre moralno i profesionalno diskvalifikovani tako što im je pripisana neodgovornost godinama tetošenih i razmaženih osoba koje u svom egzibicionizmu i narcisoidnosti ne vide šta može da se desi i kakve opasnosti vrebaju kolektivitet kojem pripadaju, društvo, naciju, državu. Hajka se nastavlja, zahuktaće se kad izmili sav bašibozluk ispod Nikolićevih skuta, zna se ko će biti kriv. Belašima, pokazalo se, nije ni do kakve promocije u žrtvu. Bivšem predsedniku to daleko bolje pristaje.

 Prva dva dana nakon izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije obeležile su analize koje, sa zloslutnom porukom, ukazuju na to da su za izborni poraz predsednika Demokratske stranke krivi beli listići, odnosno tragični manjak glasova koji, po prirodi stvari, pripadaju njemu, samo što nisu zaokruženi. Neobičan zaključak koji upućuje na to da su oni koji su se do pre četri godine odlikovali visokom svešću, ovoga puta okrenuli prizemnim partikularnim interesima, odbijajući da malo zažmure, naši smo, na zastrašujuće razmere korupcije i bahatosti (o tome nešto kasnije). Tadić je izgubio sa sedamdesetak hiljada glasova razlike i ono što je bilo šačica šteticočinitelja preraslo je u monstruma kojeg valja kazniti, štaviše anatemisati, izopštiti, uskratiti mu pravo, kao što lepo reče prvi srbijanski pop sa stranica DS dnevnika, pravo da bilo šta kritikuje.

 Evro je porastao, Dalaj lama izrazio želju da poseti Beograd, još će i papa da nam se dovuče, već je sada izvesno da su posledice nesagledive, za razliku, valjda, od onih koje već osećaju vlasnici iskorišćenih i onih drugih glasačkih listića.

 Presuda razmaženih

Satanizacija je počela tako što je ideja - u to vreme, krajem prošle i početkom ove godine, samo glasno preispitivanje  izgovoreno u neformalnim ćaskanjima - postala opasnost u pronicljivim i upozoravajućim napisima u kojima je dominirala narodska duhovitost o odsecanju vlastog spolovila, muškog, naravno, u srdžbi na selo, odnosno sve i svakog. Otpočeo je neuništivi ritam satanizacije, gotovo isti kao onaj, u zoru višestranačkog sistema nazivan “kriminalizacija opozicije”. Srbijanski su belaši najpre moralno i profesionalno diskvalifikovani tako što im je pripisana neodgovornost godinama tetošenih i razmaženih osoba koje u svom egzibicionizmu i narcisoidnosti ne vide šta može da se desi i kakve opasnosti vrebaju kolektivitet kojem pripadaju, društvo, naciju, državu. Tako dehumanizovani, pripremljeni su i za niz difamacija poput onih o sumnjivom znanju kojim su se domogli sinekura od kojih ne vide vitalne interese. Pritom su čak i nepristojno neobavešteni o izbornim pravilima, o tome gde će da završe njihovi glasovi – najviše kod onih protiv kojih su (odakle znate), te o činjenici da ne znaju čak ni to da ne mogu da isposluju ponavljanje izbora. To žamorenje kao da malo utihnu, jer su im, odveć pristojno, objašnjena pravila izbornog procesa i način zbrajanja glasova. Što je bio znak da je reč o ozbiljnijoj dijagnozi, odnosno pobudama ovih ignoranata.

 U toj prvoj fazi sporenja pisački raspoloženi akteri među pokretačima vežbali su kate (borba sa zamišljenim protivnikom), a kada je suparnik pokazao poznate likove, imena i prezimena, videli smo i čuli gotovo zaboravljene eufemizme kojima se brižljivo i neuspešno prikrivala mržnja. Sevnule su sekirice iz vremena “brisanja” braće i ostale familije, rasturenih slava i parastosa, potom kontramitinga i sve tako. Vidljivi nedostatak motivacije protivnika koji je užasavajuće “diskretno šutio” podjarmljivao je animozitet, vidljivo (grčevi, tikovi, rečenične konstrukcije) utičući na zdravlje promotera kampanje.

Malobrojni, podmukli, zli

 Ostalo je, dakle, užasavanje činjenicom da taj “kamenčić u cipeli od sedam milja” (DS o tretmanu opozicije u povoju, Pismo o namerama, 1989.) uopšte postoji, ti ljudi kao da ne gledaju Dnevnik, otvoreno sprečavaju Srbiju da uđe u Evropu. I krivi su više nego Demokratska stranka Srbije koja evropsku orijentaciju sa dozvoljenih stranačkih pozicija smatra pravom pogibelji po Srbiju. Što ne osnuju stranku kad su toliko pametni... Tu je jednostavna činjenica da je u ovoj državi dozvoljeno sve što izrekom nije zabranjeno proglašena za neozbiljnu igrariju, a Ustav je sveden na nivo pravila službe u oružanim snagama (oficiri su pili krv onima što su ga poznavali).

Naravno, u lepezi diskvalifikacija ostala je i malobrojnost koja ukazuje na to da su pročitani i da ne mogu da imaju veći uticaj na svesno građanstvo. Iako, treba li da se podsetimo, niko od belaša nikome nije sugerisao kako da iskoristi svoj glas, sve do ad hoc udruživanja crtača izbornih poruka, a oni ionako nisu bili meta hajkača. Zašto odjednom ta teška imenica. Zbog toga što je na delu hajka i fokusiranje rasprostranjenog nezadovoljstva na one koji su, nezadovoljni, precrtali sva imena na svim listićima. Oni su, kako saznajemo iz jednog beogradskog dnevnika, posegli za ispoljavanjem “neodgovornog nezadovoljstva”, u čemu se vidi još jedan bljesak devedesetih, fabrikovanje kontradikcijskih sintagmi koje nisu nimalo duhovitije i bezopasnije.

Ne sme im se dati na značaju, ubeđuju se učesnici izbora, ne želeći da čuju ništa od onoga što su možda i mogli da promene. Ili je to suviše neodmereno reći, jer, kako očekivati od nekog ko je svoju vlast temeljio na nesputanoj bahatosti da prizna, recimo, svoja katastrofalna kadrovska rešenja. Pogotovu ona koja su ogoljenim lopovlukom održavala vladajuću stranku. Poslata je direktiva, stranačka, da ne bude zabune, nije autorima napisa protiv belih listića, ignorisati ih, dakle, odreći ih se, uputiti poruku da je građanstvo “prepoznalo” namere ovih samoživih kvaziintelektualaca koji su ionako glasali samo kada su bili na listama, a potpaljuju one koji nikada ne glasaju (idiotes), dajući im učenjačku potporu.

Besplatno, poželjno lupetanje

Mali predah, ono što bi neki od hajkača, doduše onih što, oružju nevični, samo lupaju, želeli da zaborave - naglašavali su i to da “uvek ima nekoga za koga može da se glasa”, što je, valjda, jedna od boljih bedastoća izgovarana pred milionskim gledalištem. Kao poziv da se bezbolno prošeta do birališta i tamo zaokruži neko, prevarant neki, recimo, koji pokušava da dođe do budžetskih para i besplatne promocije svojih idiotarija. Antievropejac, zašto da ne, radikal, ko god. Kada to izgovara političar, razumljivo je, jer onaj ko ne ode na biralište obesmišljava njegov posao, profesiju, ali kada to kaže čovek koji, bar formalno, drugačije zarađuje za život, imamo jedino dokaz da je, naprosto, glup i neotesan.

 Još jedan detalj, jedna od najumnijih dosetki bila je da su belaši zapravo nezreli intelektualni lenjivci koji su našli način da upakuju svoje nesnalaženje u istinskom pluralizmu, navikli na podele na nas i njih, bez kojih ne mogu da funkcionišu u javnosti, a bogme i privatno.

Sve je bilo spremno za finalni obračun koji će se odigrati nakon blistavog trijumfa Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Pobedio je Tomislav Nikolić, a kako drugačije nego precrtanim listićima belaša i apstinencijom iste fele koja nije ni došla do birališta. Nije važno to što je DSS pozvala svoje birače da podrže Nikolića, što su glasači SPS prečuli poziv Ivice Dačića da glasaju za Tadića, ili razumeli da je to namigivanje, što, pre svega, glasači demokrata nisu glasali za svog predsednika, ili su u drugom krugu glasali manje nego u prvom, pogotovu u većim gradovima.

Izdali me prijatelji...

Krivca imamo, on je sebe diskvalifikovao za bilo kakvo bavljenje javnim poslom, a dobili smo i novu idiotariju: Boris Tadić teško podnosi izdaju saboraca koji su, kako tvrdi direktor Centra za proučavanje alternativa Milan Nikolić, “vodili kampanju belih listića protiv njega”. Tadić je, smatra Nikolić, “još uvek jako uvređen i povređen svojim bivšim prijateljima i saborcima i on prosto mora da proguta svoju emocioanlnu povređenost...” i preporučuje se jer “bar mi prijatelji oko njega znamo koju je on cenu platio za svoj dosadašnji politički angažman”.

Ovaj antologijski uvlakački pasaž temelji se na klasičnoj zameni teza kojom Boris Tadić postaje žrtva i laži da on ima saborce, pa još i da su ga izneverili. Tadić, naime, ima samo saučesnike koji su mu jasno poručili da ima da bude premijer u ime slobode (njihove) i zajedničkog zločinačkog poduhvata, inače to neće na dobro. Ti su ga saučesnici ostavili da u postizbornoj noći sam saopšti svoj poraz, što je izazvalo čak i sažaljenje emocionalno i intelektualno nedozrelih posmatrača.

 U toj zameni teza glasnogovornik Tadićevih masno nagrađenih prijatelja zaboravio je samo na činjenicu da je predsednik DS izvesno vreme dobijao uljudne kritike u javnosti, a da se pretpostaviti i privatno, koje su ga upozoravale na to da je, blago rečeno, postao autokrata koji nasrće na sve naznake demokratije, zavrće medijske ventile, briše patos predsednikom Vlade, odlučuje o svim kadrovskim nivoima i, u svojevrsnom paktu sa đavolom, okuplja oko sebe bandu koja funkcioniše po pravilima starijim od demokratskih. Ti ga kritičari i oponenti nisu ostavili, izdali, što je opšte mesto svih poraza, pa i političkih.

Boris Tadić odlazi sa mesta predsednika Srbije, nažalost, ne zbog toga što je većinski neupitno da je strašniji od svih svojih nameštenika i u tom odlasku nema nikakvih “saboraca” koji su ga najednom ostavili, nelogično je da u njegovo ime njegov poraz, kao presuđujuću izdaju, njegovi podrepaši pripisuju ljudima koji ga godinama istinski preziru. Nije to izdaja.

Hajka se nastavlja, zahuktaće se kad izmili sav bašibozluk ispod Nikolićevih skuta, zna se ko će biti kriv. Belašima, pokazalo se, nije ni do kakve promocije u žrtvu. Bivšem predsedniku to daleko bolje pristaje. I još nije, uprkos oceni njegovog prijatelja, platio visoku cenu za svoj angažman. Možda i hoće.

e-novine