Slobodna Vojvodina

Piše: Martin Vajdoher

Posmrtne čitulje su u Srbiji već odavno postale deo narodne tradicije, naime ožalošćeni ovim putem obaveštavaju rodbinu, prijatelje, komšije o smrti svojih najmilijih ili se pak istim načinom oglašavanja prisećaju svojih umrlih. U poslednjih dvadesetak godina čitulje su izrasle u pravi kult, naime preko njih se više ne oglašavaju samo ožalošćene porodice, udovice, udovci, prijatelji i ko zna još ko, čituljama su recimo burnih devedesetih kriminalci slali osvetoljubive poruke  svojim suparnicima po oružiju, a u današnja vremena pojedinci čak izražavaju svoje ideološke stavove davajući pomen raznim umrlim diktatorima, ratnim zločincima ili ličnostima ne baš sjajne prošlosti. Čitulje su postale neka vrsta marketinga, jedan novi put da pošaljete neku poruku u svoje ime široj javnosti, a da pri tom ne snosite nikakvu odgovornost, jer eto svako ko plati određenom glasilu prostor u novinama praktično može putem čitulje da reklamira jedan propali režim i sve šta je sa tim režimom išlo zajedno.

Ono što je do pre samo mesec dana najširoj javnosti predstavljano kao nepovratno trasirani put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, danas se čini kao slepa ulica. Formalni napredak ostvaren dobronamernim gestom Holandije koja je odobrila primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma pokazao se nedovoljnim kada su suštinske slabosti Srbije u pitanju. Danas, pod pritiskom posledica jedne duboko pogrešne spoljne politike koja je tokom čitave prethodne godine kamuflirana idiličnom slikom navodnih paralelnih uspeha na svim frontovima u međunarodnoj areni, Srbija se suočava za pomračenim horizontima kada je njena evropska budućnost u pitanju.

Piše: Martin Vajdoher

Bilo je to davno, jako davno, bio sam dete ali se veoma dobro sećam kada je negde u prvoj polovini buntovnih šezdesetih u našu kuću pristigao prvi televizor. Na veliku radost ukućana elektronski ljubimac je ušao u naš dom da više nikada iz njega ne izađe. Oh da, svi smo se radovali, svi osim moje prabake koja je u toj kutiji prepoznala neku demonsku zaveru protiv naše porodice što i ne bi trebalo biti čudo, jer prababa je bila čedo devetnaestog veka. Upočetku nije bila previše ekstremna u svojim zaverama, uglavnom nam je zamerala kako ćemo svi izgubiti vid ako preterano gledamo tv - možeš samo zamisliti tu ˝preteranost˝ s obzirom na dužinu tadašnjeg programa. Ja sam se najviše zadržavao oko Miće i Aćima ili ako bi ponekad pustili neki crtać, ipak prababa je bila neumoljiva kritičarka.